Арапски салон краља Милана Обреновића: искуство егзотизма на београдском двору поткрај XIX века

Abstract

Деветнаести век био је век помаме за путовањима по Оријенту и крајевима које је мимоишао галоп цивилизације предвођене индустријализацијом и технолошким достигнућима. Искуство егзотичне другости далеких дестинација рефлектовало се на укус и сакупљачке навике богате европске клијентеле, нашавши одраз и у погледу конципирања ентеријера владарских резиденција. Жудњу за луксузом, мистиком и другим чарима Истока посредовали су екстравагантни комади намештаја, декоративни и употребни предмети и артефакти из категорије naturalia, који су још одраније били на гласу међу аристократским круговима. Барем од појаве кабинета чудеса Рудолфа II, власника једне од највећих постмедичијевских колекција, постаје императив да предмети краљевске збирке, осим високе уметничке и занатске израде, поседују и неку несвакидашњу, „чудеснуˮ особеност коју је загонетни Исток био кадар да пружи. Управо њихова егзотична провенијенција издвајала их је од осталих уметнина и указивала на посебност саме монархове личности. У случају Милана Обреновића, ту врсту посланства преузели су уникатно османско оружје и текстил, јапански порцелан, индијски добоши и разне реткости које су чиниле нуклеус колекције из које ће настати Арапски салон, репрезентативни простор у склопу некадашњег Старог конака, о којем се говори у раду. Окруживши се дотичним куриозитетима које је приљежно прикупио са својих путовања, први нововековни српски краљ креирао је јединствени простор уживања и контемплације, који је фасцинирао бројне стране посетиоце. Концепт Арапског салона нису у већој мери нарушиле краљеве селидбе и одсуствовања, али, на другој страни, није издржао бреме промена узрокованих сменом династија на српском трону.