Kompleksnost stvaralaštva i komunikacije

Abstract

U ovom radu se razmatra pitanje originalnosti u pojmovima kompleksnih sistema. Uvodeći meru kompleksnosti koja odgovara stvaralačkom činu, pokazujemo da ona takođe odlikuje komunikabilnost umetničkog dela. Adekvatnost mere je potvrđena na autorskim replikama, čija je kompleksnost po pravilu manja nego za izvodno delo istog autora. Ova mera označava prevazilaženje uslovljenosti, pa je shodno tome celokupna umetnost vremenski ustrojena neovisno o sredstvu izražavanja. Geometrijski model stvaralaštva, stim u vezi. podrazumeva fraktalne oblike koji su dinamički obrasci geometrije. Njihova pojava u umetnosti je mahom neočekivana i iznenadna, predstavljajući bitno svojstvo originalnog stavralaštva. Paragigmu modela čini tradicionalna ikonografija vizantijskog stila, čiji je dinamizam uspostavljen perspektivnim širenjem slike. Stoga ne čudi da su fraktali prepoznati na ikonama znatno pre no što je ovaj pojam Mandelbrot razvio i objavio u svojoj knjizi. Miloš Radojčić ih je odredio moću preobražavanja prevashodno prepoznatljivom obličju zemaljskog reljefa. koja se tiče suštinskih veza u sveopštoj srodnosti bića i stvari. Na taj način, geometrija pretpostavlja lični momenat, što je zajednički imenitelj savremene umetnosti od kubizma i futurizma do suprematizma i fraktalnog ekspresionizma. Istraživanje fraktala i njihove estetske prijemčivosti predstavlja polje od suštinskog značaja, pri čemu treba imati u vidu tradicionalni kontekst ovog pitanja ustanovljen ikonografskom paradigmom. U tom pogledu shvatamo opasku Džeksona Poloka da je slikarstvo samootkrivanje, što upućuje na lični momenat koji iziskuje kompleksno poimanje prirode. Fizika kompleksnih sistema se, prema tome, ispostavlja adekvatnim okvirom za razmatranje umetničkog stvaralaštva i komunikacije.