Od ruina ratnog vandalizma do spomenika (novog) patriotizma: Remska katedrala i Njegoševa zavetna kapela na Lovćenu u doba Velikog rata

Abstract

Sagledavanje trauma Velikog rata u baštinskom kontekstu nužno povlači pitanje "kristerijuma" po kojima se u tako osetljivom, graničnom trenutku određeni spomenici izabrali, "kažnjavali", instrumentalizovali i koristili u propagandne svrhe. Pomenuti aspekti analiziraju se kroz dva primera, dovoljno reprezentativna da se nazovu paradigmatskim. Najpre se razmatraju dometi posledica koje je nemačka vojna ofanziva ostavila na francusko sakralno nasleđe, prevashodno na krunidbenu katedralu Notr Dam u Remsu. Taj flagrantni slučaj ratnog vandalizma izazvao je slave kritika i internacionalnu reakciju čija je žestina umešno inkorporirana u korpus šire propagandne aktivnosti zarad isticanja anticivilizacijskog, čak kriminogenog, karaktera neprijatelja. Drugi primer - devastiranje Njegoševe zavetne kapele, isprva nije ni mogao podstaći nalikujuću vrstu reakcije jer je i naum da se brojčano slabiji ratni protivnik demorališe i ponizi bio tendeciozniji. Trijumfalno naglašavanje značaja ratnog plena kakav je Lovćen ("Gibraltar Adrije"), ponižavajuća ekshumacija i premeštanje zemnih ostataka velikog pesnika i filozofa, na koncu, sam predlog da se na najvišem vrhu planine podigne spomenik u slavu Crno-žute monarhije, trebalo je da carsko-kraljevskim divizijama Franje Josifa osigura dominaciju u onom, psihološkom aspektu ratovanja, ubojitom koliko i moderno naoružanje koje se tada prvi put uvodi. Baš kao što je, putem ruina, velelepni spomenik u slavu hrišćanstva i monarhije dobio nova patriotska učitavanja u ratom pogođenoj republikanskoj Francuskoj, što je uslovilo i njegovu neodložnu obnovu, tako je, istina gotovo čitavu deceniju nakon uništenja prvobitne Lovćenske kapele, i Njegošev zavet, mirno čuvan pod Petrovićima Njegošima, ponovodobio prepoznatljivu spomeničku formu tek 1925. godine, održavajući tada aktuelna ideološko-patriotska stremljenja.